Dobar dan! Ja sam Viktorija. Obična sam hrvatska žena. Odgojena sam da budem Čovjek, pa žena, a onda Hrvatica. Mama me naučila kako da poštujem sebe, druge ljude, svoj dom i prirodu. Tata me naučio kako se poštuje i voli domovina. Naučili su me da poštujem svakog čovjeka, mrava, drvo, planinu i svaku kap vode.…
Ustala sam neraspoložena i bezvoljna, a kad takvi otvorite oči, obično dobijete materijalizirani razlog da se tako i nastavite osjećati.Dobila sam ga i ja!Htjela sam si skuhati kavu, pa sam dohvatila dozu sa šećerom.Da, ispala mi je i pošećerila sam pola kuhinje, svoje papuče i roza čarape na cvjetiće. Pas mater! Samo mi je to…
Znaš Viktorija, ipak možda ima nešto u tome što pričaju. Ma da?! Što pričaju? Pa to s cjepivom, s virusom, s bolestima od cjepiva… Hm, misliš da je to sve ipak jedna velika svjetska urota? Ne znam, ali sve to je jako čudno. Da, vidim da je čudno. Možda će stvarno iz podzemlja uskoro izaći…
Ako mi treba duga napravit ću je sama, a ti uzmi kist i pomozi mi. Ako se budem željela smijati uvijek se mogu nasmijati svojim glupostima. Budeš li u blizini nemam ništa protiv da im se i ti smiješ. Kad mi bude trebalo nešto slatko, uvijek mogu ustati i napraviti kolač. Uzmi slobodno i ti…
Malo sam zaspala predvečer, onako na 2 sata. Sanjala sam da trčim po nekoj guduri, pa preko livade, pa po šumi. Toliko sam trčala da mislim da sam mogla doći u Dubrovnik i natrag. Ne sjećam se zašto sam toliko trčala, ali sam se probudila gladna, da ne mogu biti gladnija. Što sam mogla nego…
Dižem se u pola 6, pa se po inerciji brzo spremim, da bi sjela u auto na vrijeme. Vijesti u 6, radio Sljeme….Saslušam, pa zaključim da bi to beznadežno stanje u našoj “hrvatskoj kući” bilo smiješno, da nije toliko žalosno. Onda krene muzika, pa ja onako poduzetno ženski, brže bolje izbacim iz svog uma stvari…